prejedanjeZaista, da li živmo da bismo jeli ili jedemo da bismo živeli? Gde je granica? Poslednjih dana puno razmišljam o tome.

Uspešno guram sa Hrono ishranom, ne brljam, ne posustajem, ni ne pomišljam da odustanem, u potpunosti sam se okrenula zdravim životnim navikama, ali patim za nekom hranom i žudim za nekim namirnicama. Istinski patim. Isto kao sto i istinski uživam u zalogajima najdražih obroka. Volim da jedem, srećna sam kada se lepo najedem visokokalorične hrane. Uživam u svakom zalogaju. Jedem velike količine hrane, svi su u neverici kada vide koliko mogu da pojedem. Dok ne vide svojim očima ni ne veruju. Jedem samo nezdravu hranu.

Zapravo, trebalo je da pišem u prošlom vremenu, odlučno sam stavila tačku na to opsesivno prejedanje kada sam počela sa Hrono ishranom. Od tada mi se jedno pitanje često mota po glavi: Gde je granica između bolesti i uživanja u hrani?

Da li ste Vi osoba koja jede, a nije gladna?  Uvek u svojoj blizini imate slatkiše i grickalice? Izgladnjujete se, a nakon toga pojedete veliku količinu hrane? Da li je glad koju osećate telesna ili emocionalna? Ako ste nedavno  jeli  i ne čujete žuborenje u želudcu, verovatno niste bili telesno gladni. Neumorno uživanje u hrani nije biološka, već psihološka kategorija. Hrana je najbrži način do zadovoljstva, a u našoj svakodnevnici, koja obiluje raznim stresovima i pruža sve manje prijatnih momenata, svako od nas ima potrebu da pridobije delić sreće i zadovoljstva za sebe.  I šta se onda dešava? Onda se stres, tuga, bes ili strah tope u tanjiru – kašici.

Prejedanje je poremećaj ishrane koji odlikuju epizode velikog unosa hrane tokom obroka i to u količinama u kojima druge osobe nisu u stanju da pojedu za tako kratak vremenski period. Pri tome se jedu ogromne količine ugljikohidratne visokorafinirane hrane (sladoled, krafne, slatkiši i sl.) ili tzv. „junk“-hrane (hamburgeri, pice, čips i sl.). U praksi se sve više potvrđuju rezultati nekih istraživanaja koji ukazuju na to da najčešći poremećaj ishrane nisu anoreksija ili bulimija, već prejedanje!

Kako prepoznati problem?

Da bi se prejedanje definisalo kao poremećaj ishrane potrebno je da se epizode prežderavanja dešavaju najmanje dva puta tokom sedam dana, a da poremećaj traje šest meseci. Osobe koje pate od poremećaja prejedanja hranu jedu znatno brže nego što je uobičajeno, često i ne žvaćući je već samo gutajući. Jedu sve dok ne počnu da osećaju neprijatnu napetost od prepunog želudca, nekada hranu unose i više od dva sata. Hranu uzimaju, iako aktuelno ne osećaju glad, često popunjavajući „unutrašnju prazninu“. Hrana koju uzimaju je najčešće bogata ugljenim hidratima, šećerom i mastima. Zbog ovakvog načina ishrane često se kod osoba sa problemom razvija osećanje neprijatnosti i sramote, te počinju da jedu sami, krijući se, najčešće budeći se noću. Počinju da izbegavaju druženje, izoluju se, a naročito izbegavaju mesta gde se služi hrana. Poremećaj prejedanja često biva udružen sa anksioznošću i depresivnošću. Tokom samog unosa hrane osoba doživljava zadovoljstvo, dok osećanje tuge, posramljenosti, krivice, besa, bespomoćnosti itd, zbog nemogućnosti kontrole nad uzimanjem hrane, dolaze nakon završenog obroka.

Treba naglasiti da postoji razlika između kompulzivnog prejedanja i povremenog prejedanja koje ponekad svi praktikujemo. Kompulzivnost je snažna potreba da se nešto učini. Ljudi koji se kompulzivno prejedaju, ne mogu se zaustaviti u jelu. Oni jedu mnogo više hrane nego što je potrebno njihovom telu, u odnosu na energetsku potrošnju. Zapravo, njihovo prejedanje je simptom, znak za postojanje drugog, mnogo dubljeg problema. Obično su ti problemi emocionalne prirode. Moglo bi se reći da su to zapravo emocionalno gladni ljudi. Često periodi prejedanja nastupaju nakon prekida dijete, zbog čega nastupaju krivica i kajanje. Prekidanje dijete kod tih ljudi nije stvar pukog odsustva snage volje, brojanja kalorija ili redovnog vežbanja, kao kod ostalih ljudi koji žele skinuti svišak kilograma. Kompulzivno prejedanje je ozbiljan zdravstveni problem.

Moramo razgraničiti sami sa sobom, da li jedemo da bismo nahranili svoje telo ili svoje osećaje? Često hranimo oboje. Trebalo bi da jedemo da bismo organizmu obezbedili potrebno gorivo, ali nekada određenu hranu jedemo jer smo srećni, tužni ili nam je dosadno. Generalno, ako jedemo, a ne osećamo fizičku glad, radi se o emocionalnom prejedanju. Da bismo mogli da izbegnemo emocionalno prejedanje, moramo ga preporznati:

  1. Nagon za hranom iz emocionalnih razloga javlja se naglo, dok fizička glad nastupa postepeno.
  2. Čak i kada ste siti, veća je verovatnoća da ćete nastaviti jedete, ako to radite iz emocionalnih razloga.
  3. Ako vam zavija želudac, poješćete bilo šta da ga napunite.Ako osećate želju za tačno određenom hranom kao što su čokalada, sladoled ili čips, velika je verovatnoća da jedete da biste zadovoljili vaše emocije.
  4. Kod emocionalnog jela imate osećaj da hranu za kojom žudite morate pojesti odmah, dok kod fizičke gladi nema tog osećaja hitnosti.
  5. Ako nakon obroka osećate krivicu, to je emocionalnno jelo, ako ste bili fiziči gladni krivice nema.

Šta uzrokuje ovaj poremećaj?

Mnogo je činilaca koji mogu uzrokovati razvoj poremećaja kompulzivnog prejedanja. Kao i kod anoreksije i bulimije, hrana je sredstvo kojim se osoba nosi sa depresijom, stresom, emocionalnim i svakodnevnim problemima. Hrana može donijeti utehu obolelima i pomoći im da olakšaju, zaborave ili izbegavaju emocionalnu bol koju osećaju iznutra. Kompulzivno prejedanje najčešće se javlja u ranijem životnom stadijumu i najčešće pogađa osobe koje se nikada nisu naučile nositi sa problemima ili sa stresom u životu. Poremećaj najčešće započinje sa epizodama prejedanja, nastavlja se osjećajem mržnje i gađenja prema samome sebi pri čemu se formira ciklus koji može ostati zatvoren godinama ukoliko oboleli ne potraži i ne dobije adekvatnu profesionalnu pomoć. Smatra se da su osobe u čijoj porodičnoj istoriji postoje poremećaji hranjenja, pa čak i alkoholizam, rizičnije na razvoj ovog poremećaja.

Sposobnost nošenja sa uzročnicima stresa je individualna i delimično zavisi od osobina, temperamenta i telesnog sklopa osobe. Urođenost i nasleđe su jedan od faktora koji utiču na to kako će se osoba boriti sa problemima i koje vrste zdravih i nezdravih mehanizama borbe će upotrebiti. Porodično okruženje i vaspitanje čine isto tako važan deo slagalice. U porodicama u kojima je prisutna depresija, zavisničko ponašanje odraslih članova, problemi porodičnog nasilja ili odbacujućeg roditeljstva, češće se javljaja ovaj poremećaj. Nekada su to osobe koje su pretrpele snažne traume u najranijem periodu života, kao što su zlostavljanje, nesreće itd.

Osobe koje pate od ovog poremećaja koriste hranu kao način da zatrpaju bolne emocije sa kojima ne smeju da se suoče. Ovo nije samo simbolično. Fiziološki, faza prejedanja dovodi do takvog stanja u kome je zaista nemoguće baviti se bilo kojim drugim problemom osim trenutne pretovarenosti hranom. Slično kao i kod samopovređivanja, fizički bol služi da potisne psihički bol.

Loše navike od malih nogu…

Poremećaj ishrane je često posledica uslovljavanja i učenja posebnog obrasca ishrane i odnosa prema hrani u najranijem detinstvu. Ističe se uticaj porodičnih obrazaca konzumiranja hrane, gde se ona koristi u cilju da se dete umiri ili opusti. Deca koja će u odraslom dobu razviti  neki od poremećaja u ishrani često bivaju odgajana u porodicama u kojima čokoladna torta biva „zamena“ za ljubav, pečeno pile biva „kompezovano“ za prihvatanje. Naša kultura obiluje takvim porodicama te tako imamo umreženo mišljenje roditelja „Da se svi problemi lako rešavaju kada se dobro najedeš“.

Gojazna deca, u najvećem broju slučajeva, imaju neadekvatan odnos sa majkom. Njihove majke su nesigurne, ne znaju šta da rade sa uplakanom decom i nisu sigurne šta se krije iza plača deteta, da li tuga, uznemirenost, strah, temperatura i najčešće posežu za hranom kao proverenim receptom koji umiruje. Ako beba napravi psihološku vezu između nezadovoljstva i cucle, ona će odrasti sa navikom da se hranom uklanjaju ili pak ublažavaju, psihološki problemi. Hrana postaje manevar kom se pribegava kako bi se uklonila ljutnja, bes, nezadovoljstvo, razočarenje…

Zbog toga je jedan od najvažnijih koraka u terapiji prejedanja, ujedno i gojaznosti, učenje kako da u situaciji stresa svoje disfunkcionalne emocije transformišemo u funkcionalne, a ne da pribegnemo zgnjurivanju glave u tanjir prepun raznoranih đakonija.

Kako stati na put emocionalnom prejedanju

- Najvažnija stvar koju možete učiniti da bi prestali sa jelom na nervnoj bazi je da tragate koja je to emocija koja provocira Vaše prekomerno uzimanje hrane i da delujete na nju. Ponekad je teško identifikovati tu emociju. U mnogim slučajevima to može biti neki događaj koji se desio tog dana i izazvao neku emociju. Smatra se da 49% pacijenata jede iz dosade, a drugih 41% zbog stresa. Umor je često okidač, posebno kod žena.

- Osetite da li je gladan Vaš stomak ili Vaš mozak. Pokazatelji da se radi o emotivnom jelu:

•    Glad nastaje iznenada, bez krčanja creva ili drugih fizičkih simptoma.
•    Imate žudnju za određenom namirnicom, koja je najčešće nezdrava zbog masti i šećera.
•    Uradićete bilo šta da dođete do te hrane; možda i vožnja automobilom 30 minuta neće biti problem za Vas.
•    Glad nije u vašem stomaku: Vi osećate ukus te hrane i ne možete da prestanete da mislite o tome.
•    Ako počnete da jedete padate u trans i ne prestajete dok ne potrošite celo pakovanje.
•    Osećate krivicu ili žalost kada je obrok završen.

- Pokušajte da odredite koji su to nagoni koji te nagone na emocionalno jelo.

- Odvratite misli od želje za hranom tako što ćete raditi nešto drugo, probajte otići u šetnju ili obavite neki kućni posao ili se družite sa prijateljima.

- Za „utehu u hrani“ nađite zdrave namirnice, tako da kada osetite potrebu za emocionalnim jelom imajte zdravu opciju, a ne slatkiše.

- Ako ste na dijeti i izbacite svu nezdravu hranu koju volite, možete imati više štete nego koristi, jer ćete odreagovati emocionalno. Primera radi, ako ne možete živeti bez čokolade, nemojte je potpuno uskratiti, pojedite malo ali postepeno smanjujte količine. Rešenje nije u odbacivanju hrane već u umerenosti. Ponekad će vam biti dosta samo da malo okusite hranu koju volite, pokušajte da jedete samo par zalogaja, tako ćete osetite zadovoljstvo koje vam donosi ta hrana.

Ozbiljan pristup bolesti

Ljudi koji boluju od opsesivnog prejedanja hranom vode veliku i tešku bitku sami sa sobom, delom svesnu, a delom i nesvesnu. Suočavaju se sa potrebom zaštite od ponovnog povređivanja koje su verovatno doživeli u nekom od ranijih životnih perioda: odbijanje, manjak poverenja, ljubavi, fizičko ili seksualno zlostavljanje, neizraženi bes, tuga, iskustvo nekog oblika diskriminacije i drugo. Zato se vrlo loše nose sa svakodnevnim stresovima i zahtevima savremenog života. Time bi se prejedanje moglo nazvati i pojavom neodgovarajućeg reagovanja na opterećujuće podražaje iz svakodnevnog života, u čijoj osnovi leži neka nezadovoljena emocionalne potreba. Kompulsivno prejedanje je ozbiljan poremećaj ishrane koji ne treba olako shvatiti, ni osobe koje pate od poremećaja, ni osobe iz njihovog okružena. Za uspešno lečenje ovog problema je važno da osoba koja je zahvaćena poremećajem shvati kako je prihvaćena, bez obzira na njena spomenuta specifična ponašanja, njen lični izgled i njenu opaženu nesposobnost da sama sebi pomogne. Ako mislite da imate prijatelja ili člana porodice sa tim poremećajem, recite mu/joj šta ste primetili. Ohrabrite ga /je da potraži stručnu pomoć.

 

Tekst je u celosti preuzet sa bloga "MrvaSreće" uz dozvolu autora

Nemate prava da postavljate komentare.

Prijavljivanje

Pretraga

 hhfbg

POSTAVITE SVOJ RECEPT!

Prijavite se za novosti: